Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posjedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obimnu ljetinu. Pola žita je pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.
U početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio iz sna i mislio:
“To nije pravo. Moj brat nije oženjen i dobija polovinu roda s farme. Sa mnom je žena i petoro dece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više da stavi na stranu za budućnost negoli što to čini sada, i zato je on u većoj potrebi od mene.”
S tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu.
Neoženjenog brata počele su da saleću iste takve misli. Povremeno bi se budio iz sna i govorio:
“Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu roda sa zemlje. Ja ne moram nikoga da prehranjujem osim sebe. I, je li stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očigledno veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?”
Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.
Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vreme i naišli jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi htjeli da podignu hram, izabrali su mjesto na kojem su se dva brata susrela, jer u kraju nisu mogli da nađu svetije mesto od toga.
(NKP.ba)
