Stariji građevinar se spremao za odlazak u penziju. Svom poslodavcu je rekao da želi da napusti posao i živi miran život sa svojom ženom i porodicom. Nedostajaće mu prijatelji, saradnici i dobra plata, ali ipak mu je potreban miran život.
Poslodavcu je bilo žao kad je saznao za tu vijest. Firmu napušta dobar i pouzdan radnik. Zamolio je radnika da izgradi sa timom samo još jednu kuću, više kao ličnu uslugu. Građevinar je pristao iako preko volje. Skupio je ekipu, opremu i materijal.
U mislima i u srcu radnik nije bio zadovoljan i radio je preko volje. Kad je kuća bila gotova poslodavac je došao da proveri posao. Prišao je radniku i u ruke mu ugurao ključeve od ulaznih vrata kuće govoreći: “To je tvoja kuća, moj poklon tebi!”
Kakav šok! Neugodna situacija! Da je znao da kuću gradi sebi, napravio bi je bolje, puno bolje!
Sada će morati da živi u kući, koja nije bila najbolje sagrađena, niti je građena sa srcem.
Slično je s nama. Naše živote gradimo odsutno, idemo linijom manjeg otpora, odupiremo se promjenama ako od nas traže zalaganje. U ključnim trenucima našeg ličnog i profesionalnog života ne pokažemo ono najbolje što nosimo u sebi.
Zatim se zgrozimo nad spoznajom da živimo u kući u kojoj ne želimo da živimo, a moramo, jer smo je sami izgradili. Da smo prije znali… gradili bismo potpuno drugačije!
(NKP.ba)
