Piše: Erna DERVIŠIĆ
Nije mi bilo ni šesnaest ljeta kad mi je babo, rahmet mu duši, rekao da me zagledao sin njegovog jarana. Fin momak, reče babo, radišan. Lijep, imaju zemlje, nećeš biti gladna kod njih.
Sve bi nako, u dva dana. Dođoše po mene, natovariše na kola ono malo moje sirotinje smotane u jedan boščaluk i odvedoše me sebi. Fin mi je bio taj čovjek, nako, dobrodušan. Ubrzo sam ostala noseća. Mladost, ludost… ama nije se u ta doba išlo po doktorima ko sad. Već, hajd ti draga moja na njivu, pa tamo u po posla pod jednom šljivom i rodih. Nađe nam se muško djete, lijepo, zdravo.
Ne prođe ni dva mjeseca, umr mi čovjek. Hej tugo moja, maksum u bešici a on ode. Zdrav prav, samo ga nešto zažiga u prsima i pade ko ljesa. Bi mi žao, begenisala sam ja njega, dobar je bio, rahmet mu duši.
Domalo dobijem poziv u opštinu da dođem da izvadim smrtni list. Ama, sve mi se čini nije ni dvi hevte smaklo od kako mi je Omer preselio.
Djete ostavim u svekrve a ja u čaršiju. Obavim sve kako treba i kući. Dođem, djete u bešici ne diše. Podrmam ga malo, jok, ne diše. Zavriskah, mati bona šta ovo bi. Šta mi je sa djetetom. A ona me samo nako pogleda i veli, ama nevjesta draga plako, plako i ja ga pokrila dekicom po licu. Hajd’ biš će djece. Ne plači, več se spremi pa hajd’ svom babi nazad. Nema Omera, pa nemaš ni ti više porajšta biti ovdje u nas.”
Isti onaj boščaluk, teke malo sirotinje u njemu i vratim se babi… ne obradovaše mi se al’ hajd. Šta bi insan, sirotinja. ”
”Tužna ja al’ ne smijem biti. Ako sam samo suzu pustila mati me popriječi pogledom i ja zaćutim. Po dva-tri dana sam znala ni riječi ne reći, ma šta tri dana, po hevtu. Nit sam jela nit progovarala. Svima sam se s’ puta uklanjala, radila sve to mi narede po vas božji dan. A kad bi dođi noć, skupim se na ono teke slamarice pa suza suzu goni, što za Omerom, što za maksumom mojim. Hej, grdne moje rane, jesam i plakala sve mi slamapod glavom mokra bila kad se u zoru dignem da klanjam sabah i nanesem vode za insane i hajvane.
Al’ eto zdravlje me dobro služilo, pa izdržah.
Domalo veli babo, rahmet mu duši, da u selu do našeg ima mlad udovac. Fin, radišan, ima ovaca. Raspituje se imal’ đe kakva udovica ha pušćenica za njega. Pa mu ljudi mene preporučiše. Sve bi isto ko i prvi puta. Ma sve u dva dana. Opet onaj boščaluk, par stvari unutra i odem ja za Husu, udovca iz susjednog sela.
Lijepo mi bilo, imo Huso ovaca pa se fino živilo. Puno posla al’ nije se bilo ni gladno ni žedno. Kupi bi mi i malo basme za kata kad bi otiđi do čaršije. Pa ja to sebi lijepo srežem dimije i bluzu, nagizdam se te od neke dobi omili meni Huso. Dobar nako, ko čovjek. A nisam ni ja njemu bila mrska. I sa njim ostah noseća i negdje u ljeto rodih opet muško djete. Lijepo ko slika.
Rumeno, ma baš nako fajn. Još sam ga dojila kad mi Huso reče da se spremim da idem sa njime u planinu kod ovaca, da kupimo sjeno. Šta ću, red je slušati čovjeka. Spremim se pa za njim. A sina ostavim u svekrve, brzo ću ja. Da ga ne nosim može se razboljeti. Prođe bogme i tri hevte a mi nikako kući da se vratimo. Poželjela ja sina, duša mi okapala za njim. Hajd’ ti, veli meni Huso, primjetio zar da kopnim za sinom. Sva sretna, zahvalih mu se i pohitah kući. Svekrva me dočekala normalno, nako, ništa ne govori. Uletim u kuću, iz sobe u sobu, niđe mi djeteta. Mati, đe mi je evlad, pitam je. A ona mi preko ramena samo dobaci, prošle mu hevte dženaza bila. Razbolio se i umro. Nisam vam htjela javljati, znam da imate posla gore kod ovaca.
Ama kose sam čupala od tuge. Kad Huso dođe iz planine, oboje nas svlada neka tuga. Ćuti on, ćutim ja. Svak za se svoju tugu tuguje. Poče on da mi žuti u licu, da kašlje . Negdje pred zimu uhvati ga vručica i nakon jedno deset dana, ode i moj Huso. Nako, tiho kako je i živio. Srce mi se popolovi na dvoje. Puče srce a i duša ode u mrak.
Do mjesec dana umre mi i svekrva. Ostah sama u kući te mi babo posla mlađu sestru da sa mnom živi. Nema bolan, vihor duše ostade od mene al’ živjet se mora.
Od neke dobi mi se pođoše javljati mušterija za udaju.
Zagleda me jedan stariji momak, Bajro mu bilo ime. Fin nako, povisok. Ma nije meni bilo ni do čega al’ moradoh se udati da selo ne priča. Zadugo smo Bajro i ja spavali odvojeno. Svak u svojoj sobi, meni nije bilo ni do čega a on fin, strpljiv… čekao. Ima haman i godina da je prošla dok nisam prvi puta sa njim legla. Odmah zanesem. Cura, rodila se cura a mene strah da se radujem. Moj Bajro, oči moje lijepe, sve u nju gleda. Volio je ko zvijezdu nebesku. Aman bez nje nigdje nije mrdao. Za godinu rodih još jednu curu. Ama sve mi se život iz dana u dan milio. Lijepo smo deverali oko imanja, djeca nam jedna godinu druga haman dvije. Mi se ”gledamo”, ko zbližili se fino.
Ode moj Bajro u grad po fasungu. Ulja i šećera i malo gaza za lampu da kupi. Ja taman nastavila pekmez od šljiva da pečem, kad ide komšija uz avliju. Sjedi Mejro, veli on. Ja sjedoh a već mi se crne misli pred oči stvoriše. Govori, rekoh komšiji. Bajru je satro voz dole u selu. I više se ničeg ne sjećam.
Ne umijem kazat ni kad je bila dženaza, ni ko ga je ogasulio i opremio. Ni đe mu je mezar. Ja se sinko moj od tad pa i tri godine više ničega sjećala nisam. Jedino mi je sin kog sam rodila poslije Bajrine smrti ko malo uljepšavao dane. On pogibe a ni znali nismo da sam opet noseća. Kud sad, majko mila, sa tri malehna djeteta. Tri puta udavana, tri puta udovica ostah. Po selu već počeše priče da sam ukleta. Da mi dragi Bog, zbog radi nakvog grijeha mog čukun djeda sreće ne daje. Navodno je on, ne bilo ga stid na onom svijetu, za onog tamo rata nekoj curi ukaljo obraz pa pobjego. Ona ga klela, klela da drvo usahne. A na meni se grijeh slomio. Ne znam, tako su pričali ljudi.
Sreća eto, bilo je te zemlje i ovaca pa sam mogla djeci namaknut obuću i opremu za školu. Dobro mi učile cure a i sin lijep zanat naučio. Babo me na samrti zakleo da ne ostajem sama, da probam opet sreću naći… ma koju sreću, moj babo. Zar je do sada ovdje sreće bilo. A on bi samo pogledaj u moju djecu i reci nemoj šćeri, vidi blaga i sreće u tebe.
Djeca se počeše osipati i ja u godinu i po ostadoh opet sama. Za osamnaest mjeseci se poudaše i poženiše. Sin dovede snahu u kuću al’ nije me begenisala. Čula i ona da se o meni svašta priča pa se more bit bojala za sebe i familiju. Bi mi teško al’ nisam htjela sinu da otežam. Udam ti se, moja ti, za jednog starijeg udovca u susjedno selo. Dođe on, zagleda me i odvede.
Ja u snazi, prihvatih se posla i imanja. Zadeverah se i oko njega. A on nakav čudan, sve mu milo da sam tu, da mu porađujem, da ga okupam, obrijem i presvučem. Milo mu i da negdje na sjelo skupa odemo al’ vidim ja tu nešto nije kako valja. Nisu njemu moja djeca draga, kad ono po đahkad dođu. Sve ga nešto strah da mu šta ne odnesu, ne ukradu, da im šta ne spakujem da ponesu. Muka mi od toga, vide to i oni al’ ja se nemam đe vratiti. Njegova djeca kad dođu nije ni sa njima bolji al’ oni opet reže na mene. Ne vole me ma ni naopako. Vele da sam im za babu došla samo zarad zemlje i para. A ja ćutim, šta ću… ja više nisam imala gdje. Poživih ja sa ovim čovjekom i pet godina. Ma od neke dobi se insan nauči na teret, na moru i nevolju. A ja sam izdeverala u mladosti toliko da mi sve ovo u starosti skoro pa nikakav teret bilo nije. Samo mi bilo teško što svog kova nad glavom nemadoh al’ da smetam snahi i sinu nisam htjela kad bih pod mostom završila.
Jedno jutro pođoh u sobu da ponudim Begu da se umije pa da kafu popijemo. Ja u sobu a on hladan. Umro u snu. Od godina, ništa drugo. Bože me oprosti, više ni žaliti nisam znala. Opremih mu dženazu a njegova me djeca još u četeresnici iz kuće istjeraše. Ja haman više od šezdest stara, stojim na sokaku, suza suzu goni … i nemam gdje.
Primili me zet i starija kćerka. Lijepo me primili, ne mogu duše griješiti. Unučići sve oko mene. Smjestili me u mutvak, imam šta pojest’, popit’. Fino brate ne može biti finije.
Jedno jutro poranih da klanjam, čujem zet se sprema na posao i veli mojoj kćeri da je čuo da u čaršiji ima jedan stari hadžija, traži ženu da ga pazi, pa da bi bilo dobro da me udaju.
Ne znadoh što klanjah sabah. Zar opet… zar ja nikad svoga mira naći neću?
U mrak su mi već stavljali stvari u auto i vozili me kod hadžije. A ja ćutim . Ne progovaram.
Hadžija star, bolestan, težak insan. A ja mu zahvalna što plaho ne pita. Služim mu jer mene je Bog na ovaj svijet i dao da budem sluga pokorna. Poživi on meni desetak godina.
Petoricu sam ljudi ukopala. Dvoje sam djece sahranila. Sin i kćerke mi dolaze. Unučad isto tako.
Evo mi je, ne znam ni ja koliko godina.
Ništa mi sem ovo malo sobice, hljeba i vode ne treba.
Ne kunem sudbinu.
Bože samo smrti po redu.
Još samo se njoj nadam… da i ja jednom dušom dahnem.
(Doznajemo/NKP)
